Venera u Raku stoji nasuprot Plutona u Jarcu. Ovih dana doživljavamo emotivne drame. Život je bolniji nego inače. Sastaju se i rastaju neke priče. Nedovršene. Ni ovoga puta nije to taj krug koji moramo zatvoriti. Svesni smo da nema postojanja koje tražimo, ali nastavljamo. Nije nam se dalo da budemo. Hoće, nekada, negde. Verujemo.
Poneki odnosi zapetljani vrište. Posesivnost je izgrebla vaša lica. Ljubomora opseda svaki trzaj. Ne živite u odnosima koji umiru u vama. Jer, nema ih. Ugušena čekanja sve manje vas vuku. Želite slobodu koju ste i dali. Postaje naporno odgovarati na pitanja, imati senku iznad svoje senke, imati nekoga ko proverava svaki vaš otkucaj. I u toj borbi opet posustajete. Venera se odupire Plutonu, ali ponekad bezuspešno.
Mislite da imate dom, a nemate ga. U ovom trenutku ništa nije sigurno. Potrebno ga je odbraniti. Pa napuštate duple odnose, te hareme strasti i vrtoglavih slutnji i vraćate se kući. Nečija deca čekaju. Vaša. Njihova. Ona u vama. Ponekad je vreme da postavite svoje granice i to vreme je sada.
Vaše tajne veze su lepe, uzbuđujuće i sjajne, međutim one ne opstaju. Ako ste od onih koji čekaju da se dogodi čudo, znajte da se neće dogoditi. U ovom trenutku to postaje svima jasnije. Da je iko ikada hteo da bude sa vama – bio bi. Izgovori tu ne postoje.
Jer Pluton kad voli on je spreman da dovede i sam sebe do samouništenja, ali to ne čini. On je spreman da pomeni svoj život da bude sa vama, ali nije. Jer vezanost u kojoj jeste, nije ljubav. Premda se nama to tako često čini. Možda je vreme da postavimo pitanja čiji odgovor već znamo.
Pa onda opet, s druge strane, mučite sebe pitanjima kada će u vaš život ući neko normalan? Neko stabilan? Neko dovoljno svoj? A kako? Kada niste odavno vaši. Da bi dozvali u svoj život nešto bolje, morate i sami biti bolji. Prema sebi. Prema drugima. Pristajati na bolje. Biti svesni boljega. A niste.
Ljudi se zamene za Ljubav. Lako. Neprimetno. Ulaze u krš. Lavinu. Bujicu. Misle da to mora tako: da ih odnese. Okopaju se oko svojih partnera. Pa ih raznesu. Neki pak ne umeju da odu na vreme jer smatraju da je to večno. A nije. Pa razderane kože lutaju goli. Besvesni. Neprepoznatljivi. Jer što Pluton promeni, to ume da bude sve ono što nikada nije bilo. Ljudi se vežu. Opsedaju. Muče. Ljubomore. Strasti. Ekstaze bola. Do jedne potpune tišine. Do jedne potpune praznine. Dok se ne uplaše sami sebe. Do jedne granice koju nikada niste imali u sebi. Možda treba da shvatite da nije partner tu da vam postavlja granice, njih morate imati sami. Kad ih budete imali znaćete da se one ne prelaze. Nikada. Nikome. Samo Sebi. Što više bežite od onoga što vas privlači, to ste više njihovi. Puni ste drugih, zato ste prazni.
